14: Transplantacija bubrega

Informacije pre transplantacije

Transplantacija bubrega (KT) nesumnjivo predstavlja jednu od najvećih tekovina medicine i sada je metoda izbora za lečenje terminalne bubrežne insuficijencije (TBI/ESKD). U odnosu na dijalizu, transplantacija bubrega donosi bolji kvalitet života i duže preživljavanje bolesnika sa terminalnom bubrežnom slabošću. U suštini, nije preterano reći da posle uspešne transplantacije bubrega, uz izvesna ograničenja, ovi pacijenti vode skoro normalan život.

Tema transplantacije bubrega je obrađena u četiri dela:

1. Neophodne informacije pre transplantacije
2. Transplantaciona hirurgija
3. Post-transplanacioni tok i nega
4. Transplantacija bubrega od preminule osobe - kadaverična transplantacija

Informacije koje su neophodne pre transplantacije

Šta je transplantacija bubrega?

Transplantacija bubrega je hirurška procedura pri kojoj se zdravi bubreg (od živog ili kadaverskog donora) presađuje (implantira) u organizam osobe koja boluje od terminalne bubrežne slabosti (primalac).

Kada je neophodna transplantacija bubrega?

Transplantacija bubrega se radi kod pacijenata koji imaju ESKD i koji se nalaze na nekoj od metoda zamene funkcije bubrega (hemodijaliza ili peritonealna dijaliza), ili kod pacijenata koji se nalaze vrlo blizu ESKD, ali još nisu na dijalizi (pre-emptivna/pre-dijalizna KT).

U kojim oboljenjima bubrega transplantacija nije neophodna?

Transplantacija bubrega nije potrebna kod akutnih oštećenja bubrega, kao i u stanjima gde je jedan bubreg oštećen, ali drugi još funkcioniše. Transplantacija se obavlja samo u slučajevima ireverzibilnog oštećenja funkcije bubrega.

Transplantacija bubrega predstavlja veliko dostignuće i pogodnost u lečenju
pacijenata sa terminalnom bubrežnom slabošću.

Zašto je transplantacija bubrega poželjna u stanjima terminalne slabosti bubrega?

Dijalizom se mogu nadomestiti samo neke od funkcija zdravih bubrega, za razliku od transplantacije. Posle uspešne operacije, transplantirani bubreg preuzima sve funkcije koje su ranije imali zdravi bubrezi primaoca. Zbog toga transplantacija bubrega, kada postoji pogodan donor bubrega i nema kontraindikacija za istu, predstavlja najbolju opciju za potpunu rehabilitaciju pacijenata sa ESKD. Budući da transplantacija bubrega spašava život i čini ga skoro normalnim, često se opisuje kao „Dar života”.

Koje su prednosti transplantacije bubrega?

Postoje brojne prednosti transplantacije bubrega u odnosu na dijalizu:

  • Bolji stepen oporavka funkcije bubrega i bolji kvalitet života pacijenata: transplantirani pacijenti mogu voditi skoro normalan život ispunjen produktivnošću, aktivnostima i dinamizmom.
  • Izbegavanje hronične dijalize: pacijenti sa transplantiranim bubregom su oslobođeni utroška svoga vremena, ali i različitih nelagodnosti i komplikacija koje mogu biti povezane sa redovnim programom dijalize.
  • Duže očekivano preživljavanje: transplantirani pacijenti imaju šansu za duži život u odnosu na svoje vršnjake (sa sličnim rizicima) koji su na dijalizi.
  • Značajno manje potrebe za restrikcijama i ograničenjima u ishrani, a posebno u režimu uzimanja tečnosti.
  • Ekonomski efekat: iako inicijalni (sama operacija i prvih 6-12 meseci) troškovi transplantacije bubrega nisu mali, posle prve godine su ukupni troškovi lečenja značajno manji u odnosu na lečenje ponavljanim dijalizama.
S obzirom na to da omogućava skoro normalan život, transplantacija bubrega
je najbolji način lečenja za pacijente sa ESKD.

U odnosu na dijalizu, pacijenti posle transplantacije bubrega imaju značajno poboljšanu seksualnu aktivnost; muškarci imaju veće šanse za dobijanje zdravog potomstva, a žene da uspešno začnu, iznesu trudnoću i rode zdravo dete.

Koje su negativne strane transplantacije bubrega?

Iako ima brojne prednosti, transplantacija bubrega ima i svoje negativne strane:

Rizik koji je vezan za hiruršku intervenciju. Transplantacija bubrega predstavlja “veliki” hirurški zahvat koji se obavlja u opštoj anesteziji i, kao takva, nosi potencijalni rizik kako tokom, tako i neposredno posle intervencije.

Rizik od odbacivanja presađenog bubrega. Organizam primaoca, osim ako se ne radi o potpuno genetski identičnim osobama (jednojajčani blizanci), u manjem ili većem stepenu prepoznaje transplantirani bubreg kao strano tkivo i ima stalnu tendenciju da ga svojim imunološkim mehanizmima uništi, tj odbaci. Rizik od odbacivanja je najveći u prvim mesecima posle transplantacije, a kasnije se značajno smanjuje. Međutim, ova imunološka reakcija i tendencija organizma ka odbacivanju presađenog organa nikada sasvim ne prestaje. Zahvaljujući savremenim i vrlo efikasnim imunosupresivnim lekovma, učestalost i težina odbacivanja je sada značajno manja nego pre dve ili tri decenije.

Redovno uzimanje lekova protiv odbacivanja bubrega. S obzirom na ranije rečeno, jasno je da transplantirani pacijenti moraju redovno da uzimaju imunosupresivne lekove i to sve vreme dok imaju funkcionalan transplantirani organ. Prekid primene, izostavljanje čak samo jedne ili dve doze ili neopravdano smanjenje doze ovih lekova nosi sa sobom veliki rizik od oštećenja i/ili gubitka funkcije grafta zbog odbacivanja.

Rizik koji je povezan sa primenom imunosupresivnih lekova. Imunosupresivni lekovi smanjuju imunološki odgovor recipijenta na transplantirani organ, pa je njihova primena udružena sa većim rizikom od infekcija (pojedine infekcije mogu biti i veoma ozbiljne), kao i pojavom različitih tumora posle transplantacije. Postupci za prevenciju, rano otkrivanje i pravovremeno lečenje ovih komplikacija čine važan deo stalnog medicinskog nadzora koji se obavlja kod ovih pacijenata. Osim toga, kod transplantiranih pacijenata se mogu ispoljiti neželjene reakcije i na lekove koje ovi pacijenti takođe moraju redovno koristiti, kao što su reakcije na antihipertenzivne lekove, lekove za regulisanje masnoće i povećanog šećera u krvi, antibiotike, antimikotike i druge lekove.

Stres. Dugotrajno i neizvesno isčekivanje transplantacije, nesigurnost ishoda same operacije (uvek postoji određen rizik od neuspešnosti), nelagodnost i u prvim danima posle operacije, kao i strah od gubitka funkcije transplantiranog organa su značajni faktori stresa kod ovih pacijenata.

Transplantacija bubrega se ne sme obaviti kod pacijenata koji imaju AIDS,
karcinome i druge ozbiljne bolesti.

Koje su kontraindikacije za transplantaciju bubrega?

Transplantacija bubrega nije preporučljiva kod pacijenata sa ESKD koji imaju:

  • Ozbiljnu aktivnu infekciju
  • Aktivnu i/ili nelečenu malignu bolest
  • Ozbiljne psihološke probleme ili mentalnu retardaciju
  • Nestabilnu bolest koronarnih sudova srca
  • Refraktornu srčanu slabost
  • Ozbiljnu bolest perifernih krvnih sudova
  • Antitela prema donorskom bubregu
  • Druge ozbiljne medicinske probleme.

Koja je gornja granica godina kod recipijenta da bi se mogla uraditi transplantacija bubrega?

Iako ne postoje apsolutni kriterijumi u smislu ograničenja vezana za godine recipijenta, transplantacija se obično preporučuje osobama od 5 do 65 godina starosti.

Na koji način se mogu obezbediti donorski bubrezi?

Donorski bubrezi se mogu obezbediti na tri načina:

  • Od živih srodnika recipijenta, do trećeg kolena krvnog srodstva.
  • Od živih nesrodnih davaoca, kao što su supružnici i emotivno bliske osobe recipijenta (u određenim i individualno procenjivanim slučajevima).
  • Od kadavera, posle dijagnostikavanja moždane smrti i dobijanja saglasnosti od porodice moždano mrtve osobe.

Koji su idealni donori bubrega?

Transplantacija bubrega između identičnih blizanaca daje najbolje rezultate u preživljavanju grafta zbog potpune podudarnosti tkiva.

Rezultati transplantacije bubrega su najbolji kada su donori bubrega živi srodni davaoci.

Ko može biti donor bubrega?

Svaka zdrava osoba koja ima oba bubrega može donirati bubreg u slučaju kada sa potencijalnim recipijentom postoji adekvatno međusobno slaganje u krvnim grupama i faktorima tkivne podudarnosti. Generalno, donori bubrega mogu biti stari između 18 i 65 godina, ali je gornja granica starosti donora relativna i zavisi od biološkog stanja potencijalnog donora.

Kakav uticaj imaju krvne grupe na izbor potencijalnog donora bubrega?

Podudarnost u krvnim grupama je neophodna za uspešnu transplantaciju bubrega. Potencijalni donor i recipijent moraju imati istu ili kompatibilnu krvnu grupu. Kao i kod transfuzije krvi, donor sa krvnom grupom “0” se smatra „univerzalnim“ davaocem, a recipijent sa krvnom grupom “AB” univerzalnim primaocem. (pogledaj Tabelu ispod)

Krvna grupa primaoca (recpijenta) Krvna grupa davaoca (donora)
O
O
A
A or O
B
B or O
AB
AB, A, B or O

Ko ne može biti donor bubrega?

Kod potencijalnog donora se pre donacije obavezno obavljaju detaljna medicinska i psihološka ispitivanja da bi se izbegao bilo kakav rizik koji može biti povezan sa donacijom i/ili operacijom. Apsolutne kontraindikacije za donorstvo bubrega su šećerna bolest, karcinomi, HIV, oboljenja bubrega, neregulisan krvni pritisak i koronarna bolest srca, kao i druga ozbiljnija medicinska i psihijatrijska oboljenja.

Već je pomenuto da se potencijalni donor, pre donacije, podvrgava detaljnom ispitivanju zdravstvenog stanja. Posle donacije bubrega, najveći broj donora vodi sasvim normalan život. Posle donacije bubega seksualni život nije poremećen, a donori oba pola mogu kasnije normalno imati decu. Operativni rizici transplantacije bubrega se ne razlikuju mnogo od rizika koji prate bilo koju hiruršku intervenciju u opštoj anesteziji. Rizik od kasnijeg oštećenja preostalog bubrega kod donora nije veći zbog činjenice da ima jedan bubreg.

Donacija bubrega je bezbedna i spašava živote bolesnicima sa terminalnom
bubrežnom slabošću.

Pre-emptivna transplantacija

Šta je pre-emptivna transplantacija?

Transplantacija bubrega se obično obavlja nakon toga što je pacijent sa ESKD jedno vreme bio na dijalizi. Međutim, transplantacija bubrega može da se uradi i pre otpočinjanja hroničnog dijaliznog lečenja, već u trenutku kada klirens kreatinina padne na vrednosti od oko 15 do 20 ml/min. Ovakva transplantacija se naziva pre-emptivna transplantacija i, u suštini, predstavlja najbolji način lečenja pacijenta sa ESKD. Pre-emptivnom transplantacijom se izbegavaju rizici, komplikacije, troškovi i nelagodnost koji su povezani sa dijalizom, a rezultati preživljavanja grafta su bolji nego kod transplantacije koja je usledila posle perioda lečenja dijalizama. Zbog ovoga je veoma važno razmotriti mogućnost pre-emptivne transplantacije kod svih pacijenata sa ESKD koji imaju potencijalnog donora.

Transplantaciona hirurgija

Šta je to ukrštena donacija bubrega?

Transplantacija bubrega od živog donora ima određene prednosti u odnosu na transplantaciju od kadaverskog donora ili na dijalizu. Međutim, jedan broj pacijenta sa ESKD mogu imati zdrave i motivisane potencijalne donore bubrega koji ne mogu biti donori zbog nepodudarnosti u krvnim grupama i/ili faktorima tkivne podudarnosti (pozitivan“kros-meč“- ukrštena reakcija limfocita potencijalnog donora sa serumom potencijalnog recipijenta).

Ukrštena donacija je procedura kojom se razmenjuju bubrezi između dva nepodudarna para (2 donora i 2 recipijenta). Procedura je moguća samo ukoliko je bubreg drugog donora pogodan za prvog recipijenta i ako je bubreg prvog donora pogodan za drugog recipijenta. Na taj način se mogu uspešno uraditi dve transplantacije bubrega kod dva para sa nepodudarnim krvnim grupama.

Primedba prevodioca: Ova procedura u Srbiji nije dozvoljena Zakonom, već samo u nekim državama. Ovde je navedena samo informativno, a poštujući originalan tekst autora knjige.

Hirurški aspekti transplantacije bubrega

Kako se obavlja transplantacija bubrega?

  • Pre samog hirurškog postupka, nizom unapred utvrđjenih procedura neophodno je utvrditi da postoji medicinska, psihološka i socijalna pogodnost za transplantaciju, kako kod recipijenta, tako i kod donora organa (u slučaju transplantacije od živog donora). Takođe, posebnim testovima je potrebno potvditi da postoji podudarnost i kompatibilnost u krvnim grupama, antigenima HLA tkivnog sistema, kao i da je ukrštena reakcija između donora i recipijenta negativna.
  • Transplantacija bubrega je procedura koja podrazumeva multidisciplinarni - timski rad nefrologa, transplantacionog hirurga, anesteziologa, kao i specijalista ostalih medicinskih grana (kardiologa, pulmologa, endokrinologa, infektologa itd.), medicinskih tehničara i transplantacionih koordinatora.
  • Posle detaljnog objašnjenja procedure i rizika same operacije/transplantacije, neophodno je dobiti pismeni pristanak recipijenta i donora (u slučaju transplantacije od živog donora) za operativnu proceduru.

  • Kod transplantacije od živog donora, donor i recipijent se operišu istovremeno.
  • Transplantacija bubrega je velika operacija koja traje između tri i pet sati i izvodi se u opštoj anesteziji.
  • Od donora se najčešće uzima levi bubreg, bilo putem otvorene ili laparoskopske nefrektomije.
  • Posle uklanjanja, donorski bubreg se dobro ispira specijalnim hladnim rastvorom, a potom se pažljivo implantira u desni ilijačni prostor recipijenta.
  • U najvećem procentu slučajeva nativni bubrezi recpijenta se ne uklanjaju. Kada se radi o transplantaciji od živog donora, transplantirani bubreg najčešće počinje da funkcioniše odmah po implantaciji. Kada se radi o kadaverskoj transplantaciji, transplantirani bubreg nekada ne funkcioniše zadovoljavajuće i po nekoliko dana, ili čak i nedelja. Pacijentu sa takvom, odloženom, funkcijom grafta, mogu biti potrebne dijalize dok funkcija transplantiranog bubrega ne postane adekvatna.
  • Neposredno posle transplantacije, a i kasnije sve vreme dok transplantirani bubreg funkcioniše, nefrolog sprovodi medicinski nadzor recipijenta, prati funkciju presađenog organa i primenu imunosupresivnih lekova. Takođe, regularno se prati zdravstveno stanje donora.
Transplantirani bubreg se implantira u levu ili desnu ilijačnu (preponsku)
jamu primaoca, pri čemu se njegovi nativni bubrezi ne uklanjaju.

Posttransplantaciona nega i lekovi

Post-transplantacioni tok

Koje su najčešće komplikacije posle transplantacije?

Najčešče komplikacije posle transplantacije su akutno odbacivanje grafta, različite infekcije, komplikacije vezane za neželjene efekte lekova, kao i određjene neposredne perioperativne komplikacije. Glavni prioriteti posle transplantacije su:

  • Pravilna i efikasna primena imunosupresivnih lekova i sprečavanje odbacivanja grafta.
  • Medicinske mere i postupci u cilju održavanja dobre i stabilne funkcije presađenog bubrega, kao i prevencija infekcija.

Lekovi koji se primenuju posle transplantacije i odbacivanje bubrega

Da li se postoperativni tok i oporavak posle transplantacije bubrega razlikuje od onoga posle obične operacije?

Kao i kod većine velikih hirurških operacija, intenzivan medicinski nadzor i posebna postoperativna nega su neophodni tokom prvih 7-10 dana. Međutim, striktni režim primene specifičnih imunosupresivnih lekova i brižljiva nega i nadzor su obavezni kod transplantiranih bolesnika sve vreme dok transplantirani bubreg funkcioniše.

Šta znači termin - odbacivanje bubrega?

Veoma važna funkcija našeg imunološkog sistema je da prepozna i uništi strane proteine i antigene, kao što su, u prvom redu, potencijalno štetne bakterije i virusi. Posle transplantacije, imuni sistem primaoca prepoznaje transplantirani bubreg kao strano tkivo i pokreće čitav niz složenih imunoloških reakcija koje imaju za cilj da unište transplantirani organ. Ova, u suštini, prirodna reakcija organizma na strano tkivo - transplantirani organ, naziva se odbacivanje.

Najčešće komplikacije posle transplantacije bubrega su odbacivanje, infekcije
i neželjeni efekti imunosupresivnih lekova.

Kada nastaje odbacivanje bubrega i kakve su njegove posledice?

Odbacivanje može nastati u bilo kom trenutku posle transplantacije bubrega, ali se najčešće javlja tokom prvih 6 meseci. Intenzitet odbacivanja varira od pacijenta do pacijenta, a većina odbacivanja sada ipak ima blažu kliničku sliku i relativno se lako leči primenom određenih imunosupresivnih lekova. Međutim,u manjem broju slučajeva, intenzitet odbacivanja može veoma ozbiljan, kao i da loše reaguje na primenu imunosupresivnih lekova, što može imati za posledicu ozbiljno i trajno oštećenje grafta.

Koje lekove treba da uzima pacijent posle transplantacije da bi se sprečilo odbacivanje bubrega?

  • Rizik od odbacivanja postoji posle svake transplantacije bubega, osim ukoliko su donor i recipijent genetski identični.
  • Ukoliko je više suprimiran imunološki sistem primaoca, to je rizik od odbacivanja manji. Međutim, tada je recipijent podložan potencijalno veoma ozbiljnim infekcijama.
  • Posle transplantacije se primenjuju specifični lekovi koji imaju za cilj da se selektivno inhibiše imuni sistem recipijenta i tako se spreči odbacivanje, ali, istovremeno, i da se očuva sposobnost organizma da se izbori sa po život opasnim infekcijama. Postoji veliki broj ovih lekova, a oni se zajednički nazivaju imunosupresivi.

Trenutno, najčešće primenjivani imunosupresivni lekovi su: takrolimus/ciklosporin, preparati mikofenolne kiseline, sirolimus/everolimus i prednizolon.

Koliko dugo se uzimaju imunosupresivni lekovi posle transplantacije bubrega?

Imunosupresivni lekovi se moraju uzimati sve vreme dok funkcioniše transplantirani bubreg. U ranom periodu posle transplantacije primenjuje se veći broj različitih imunosupresivnih lekova, ali se vremenom njihov broj i/ili doze postepeno smanjuju.

Posle transplantacije, dokle god transplantirani bubreg funkcioniše,
neophodno je uzimati imunosupresivne lekove da bi se sprečilo odbacivanje.

Da li su potrebni i drugi lekovi posle transplantacije bubrega?

Da. Uobičajeno je da se posle transplantacije primenjuje veći broj lekova kao što su lekovi protiv povišenog pritiska, lekovi za prevenciju infekcije, peptičkog ulkusa i/ili povišenog holesterola u krvi.

Koji su najčešći neželjeni efekti imunosupresivnih lekova?

Najčešći neželjeni efekti imunosupresivnih lekova su prikazani u sledećoj tabeli.

Lekovi Česti neželjeni efekti
Prednizolon Dobitak u težini, visok krvni pritisak, iritacija želuca, povećan apetit, povećan rizik od dijabetesa, osteoporoza, katarakta, akne
Ciklosporin Visok krvni pritisak, drhtanje ruku, pojačana maljavost, oticanje desni, povećan rizik od dijabetesa, oštećenje bubrega
Azatioprin Supresija kosne srži, povećan rizik od infekcija
MMF Bolovi u trbuhu, mučnina, povraćanje i dijareja
Takrolimus Visok krvni pritisak, povećen rizik od dijabetesa, blago drhtanje ruku, glavobolja, oštećenje bubrega
Sirolimus/ everolimus Visok krvni pritisak, pad sve tri krvne loze, dijareja, akne, bolovi u zglobovima, povišeni holesterol i trigliceridi
Ukoliko transplantirani bubreg izgubi svoju funkciju, sledeće opcije lečenja
su dijaliza ili druga transplantacija.

Mere opreza posle transplantacije bubrega

Šta se dešava kada transplantiran bubreg izgubi svoju funkciju?

Kada transplantirani bubreg prestane da funkcioniše, pacijent može da otpočne sa hroničnom dijalizom, ali i da se ponovo uradi transplantacija.

Mere opreza posle transplantacije bubrega

Uspešna transplantacija bubrega obezbeđuje normalan i nezavisan život. Međutim, pacijent koji je transplantiran se mora striktno pridržavati određenih životnih navika i postupaka koji imaju za cilj da se održi dobra funkcija grafta i spreče moguće infektivne i druge komplikacije.

Opšte mere koje imaju za cilj održavanje dobre funkcije bubrega posle transplantacije

  • Nikada se ne sme prekinuti primena imunosupresivnih lekova ili na svoju ruku menjati njihova doza. Treba zapamtiti da su neregularnost primene, promena doze ili prekid uzimanja imunosupresivnih lekova jedan od najčešćih razloga za prestanak rada grafta.
  • Pacijent sa transplantiranim bubregom treba da bude dobro upoznat sa imunosupresivnim lekovima koje koristi. Pacijent treba da ima dovoljnu količinu ovih lekova, a ne smeju se po svom nahođenju, bez znanja lekara, istovremeno uzimati neki drugi (makar po hemijskom sastavu bili i slični) lekovi ili herbalni produkti.
  • Potrebno je svakodnevno meriti krvni pritisak, količinu izlučene mokraće i telesnu težinu, kao i vršiti analize krvi i mokraće na redovnim kontrolama kod nefrologa, po unapred poznatom rasporedu.
  • Ukoliko se radi o nekom hitnom stanju, potrebno je upozoriti lekara da se radi o pacijentu sa transplantiranim bubregom.
Ključ uspeha u nezi transplantiranog bubrega su redovne kontrole,
preventive i stalna opreznost.

  • Restrikcije u ishrani su manje obavezne posle transplantacije bubrega u odnosu na period života na dijalizi. Međutim, obroci treba da su redovni, ishrana raznovrsna, ali individualizovana i prilagođena stanju pacijenta (posebno, vezano za unos kalorija i proteina). Veoma je važno da pacijent posle transplantacije ne dobije značajnije u telesnoj masi, pa treba izbegavati veoma slane i masne namernice, kao i koncetrovane šećere.
  • Treba piti dovoljno vode da bi se izbegla dehidracija i postigla optimalna ravnoteža u organizmu, a svakako i uvek treba poštovati osećaj žeđi. Većini pacijenata, posebno u letnjim mesecima i tokom prve godine posle transplantacije, potrebno je od 2 do 3 litre vode tokom 24 sata.
  • Veoma je važna fizička aktivnost i redovno vežbanje da bi se održala težina i optimalno stanje organizma. Međutim, treba napomenuti da je transplantirani bubreg postavljen dosta površno, odmah ispod kože i potkožnog tkiva, pa se ne preporučuje bavljenje sportovima i aktivnostima u kojima može biti intenzivnog fizičkog kontakta, kao što su borilački i neki kolektivni takmičarski sportovi (fudbal, ragbi, košarka).
  • Seksualna aktivnost je dozvoljena 6 do 8 nedelja posle transplantacije.
  • Pušenje je strogo zabranjeno posle transplantacije. Takođe, nije prihvatljivo redovno konzumiranje alkohola, posebno u periodu od 2 sata pre ili posle primene imunosupresivnih lekova.
  • Tokom prvih 3 do 6 meseci posle transplantacije, ali i kasnije, treba se kloniti zatvorenih i nedovoljno provetrenih prostora u kojima boravi puno ljudi, kao što su javni prevoz, bioskopi, tržni centri i slična mesta.
  • Tokom prvih meseci posle transplantacije, na određenim mestima i okolnostima može biti uputno koristiti masku za lice. Takva mesta su, na primer, industrijski ili građevinarski prostori sa puno prašine, farme životinja, bašte sa puno rastinja i sl.
  • Podrazumeva se, ali nije loše naglasiti, da transplantirani pacijenti treba da neizostavno peru ruke sapunom i vodom pre svakog jela, pre uzimanja lekova i posle korišćenja toaleta.
  • Poželjno je piti flaširanu vodu, posebno na mestima sa nesigurnim i neadekvatnim snabdevanjem ispravnom vodom za piće.
  • Potrebno je jesti sveže spremljenu hranu - najbolje kod kuće, u čistim i higijenskim uslovima. Mada, naravno, nije zabranjeno jesti i van kuće, makar tokom prva tri meseca posle transplantacije treba preferirati hranu koja je spremljena kod kuće. Posebno, nije preporučljivo jesti sveže voće i povrće, ribu i morske plodove i kremove sa jajima na uličnim štandovima.
  • Neophodno je održavati odgovarajuću higijenu prostora u kome boravi transplantirani bolesnik, posebno, u ranom periodu (tokom prvih 6 meseci) posle transplantacije.
  • Potrebno je održavati dobru higijenu usta, desni i zuba, a zube prati najmanje dva puta dnevno.
  • Ne smeju se zanemarivati promene na koži u smislu posekotina, razderotina ili oguljotina koje mogu nastati tokom dnevnih aktivnosti. Ove promene, ukoliko nastanu, treba oprati sapunom i vodom, prekriti čistom zavojem ili gazom, a potom se obavezno konsultovati sa lekarom.
U slučaju bilo kakvog novonastalog problema potrebno je odmah konsultovati nadležnog lekara - nefrologa da bi se na vreme intervenisalo i predupredilo eventualno oštećenje transplantiranog bubrega.

Pacijent sa transplantiranim bubregom treba da zna da je neophodno kontaktirati lekara koji se bavi transplantacijom ili centar za transplantaciju bubrega u sledećim slučajevima:

  • Temperatura preko 37,8C i simptomi koji su slični gripu, kao što su jeza, drhtavica, bolovi u telu i mišićima i glavobolja.
  • Bol i crvenilo u predelu transplantiranog bubrega.
  • Značajno smanjenje mokrenja, zaostajanje tečnosti i oticanje nogu ili tela, kao i naglo dobijanje u telesnoj težini (više od 1 kg na dan).
  • Pojava krvi u mokraći ili simptomi pečenja pri mokrenju.
  • Pojava kašlja, osećaja nedostatka vazduha, povraćanja ili proliva.
  • Pojava bilo kakvog novog ili neubičajenog simptoma.

Zašto samo neki pacijenti sa terminalnom bubrežnom slabošću mogu biti transplantirani?

S obzirom na to da je transplantacija najbolji način lečenja bolesnika sa terminalnom bubrežnom slabošću, jasno je da postoji veliki broj pacijenata koji bi želeli ili koji bi trebalo da dobiju transplantirani bubreg. Međutim, značajan broj pacijenata, na žalost, ne može biti transplantiran, a tri najvažnija razloga za to su:

1. Nedostatak bubrega: Relativno mali broj pacijenata ima mogućnost da dobije bubreg od živog ili kadaverskog donora. Razlozi za to su ograničen broj pogodnih živih donora bubrega, kao i veliki veliki broj pacijenata koji su na listi čekanja za kadaverski bubreg, a relativno mali broj kadaverskih transplantacija.

2. Cena transplantacije bubrega: Troškovi operacije (transplantacije), postoperativne nege, redovnih kontrola, imunosupresivnih lekova, kao i zbrinjavanja eventualnih komplikacija posle transplantacije nisu mali i predstavljaju značajnu prepreku većem broju transplantacija bubrega u zemljama u razvoju.

3. Nedostatak odgovarajuće opreme i mogućnosti za obavljanje transplantacije bubrega: Ovo takođe predstavlja veliki problem u zemljama u razvoju.

Nedovoljan broj donorskih bubrega je najvažniji razlog malog broja transplantacija bubrega.

Kadaverična transplantacija bubrega

Transplantacija bubrega od moždano mrtve osobe- kadaverična transplantacija

Šta je kadaverična transplantacija bubrega?

Pod kadaveričnom transplantacijom se podrazumeva presađivanje zdravog bubrega od pacijenta koji je “moždano mrtav” pacijentu koji se nalazi na dijalizi (u terminalnoj bubrežnoj insuficijenciji). Kadaverski bubreg se može uzeti od osobe koja se prethodno izjasnila da želi da donora organe u slučaju “moždane smrti”.

Zašto je neophodna kadaverična transplantacija?

Kako je broj pacijenata koji imaju živog donora bubrega ograničen, mnogi bolesnici koji imaju terminalnu bubrežnu slabost ostaju na dijalizi i pored želje da budu transplantirani. Za njih je kadaverična transplantacija jedina mogućnost i nada da budu transplantirani. Zbog toga je odluka da se u slučaju moždane smrti doniraju organi i tako neposredno spasu životi nekolicini potpuno nepoznatih ljudi jedna od najplemenitijih ljudskih odluka koja se može doneti. Kadaveričnom transplantacijom se, osim toga, sprečava ilegalna trgovina organima, pa je ova vrsta transplantacije etički najispravnija vrsta transplantacije bubrega.

Šta je to “moždana smrt”?

“Moždana smrt” predstavlja kompletni i ireverzibilni prestanak svih moždanih funkcija, što neizostavno dovodi do smrti. Dijagnozu “moždane smrti” postavljaju lekari u jedinicama intezivne nege kod hospitalizovanih pacijenata na mehaničkoj ventilaciji.

Kriterijumi koji su neophodni za dijagnozu “moždane smrti” su:

1.Pacijent treba da bude u stanju kome, a uzrok kome mora biti jasno utvrđen (na primer, povreda glave, moždano krvarenje) na osnovu anamneze i kliničkih podataka, pregleda, laboratorijskih testova i radioloških procedura snimanja mozga i glave. Neki lekovi (sedativi, antikonvulzivi, mišićni relaksanti, antidepresivi, hipnotici, narkotici), kao i endokrini i metabolički uzroci, mogu dovesti do poremećaja svesti koji mogu imitirati stanje moždane smrti. Sva ova stanja se moraju pažljivo i definitivno isključiti pre nego što se potvrdi moždana smrt. Takođe, pre postavljanja dijagnoze moždane smrti, potrebno je korigovati nizak krvni pritisak, nisku telesnu temperaturu i nisku saturaciju kiseonikom, ukoliko postoji, kod pacijenta.

Moždana smrt” je nepovratan prekid rada mozga i ne postoji nikakav način
lečenja bilo lekovima, bilo hirurškim zahvatom.

2. Perzistentna i duboka koma koja se održava i pored preduzete kompletne i intezivne nege i odgovarajućih terapijskih postupaka od strane obučenog i stručnog medicinskog tima.

3. Prestanak spontanog disanja i potreba za mehaničkom ventilacijom.

4. Disanje, krvni pritisak i cirkulacija se održavaju samo veštački, pomoću mehaničke ventilacije i drugih mera.

Koja je razlika između moždane smrti i svih ostalih stanja sa poremećajem svesti?

Pacijent koji je u nesvesnom stanju, ali ne i u stanju moždane smrti, može, ali i ne mora, zahtevati mehaničku ventilaciju i ima šanse za veći ili manji oporavak posle odgovarajućeg lečenja. Nasuprot tome, kod pacijenta koji ima “moždanu smrt” postoji oštećenje mozga koje je toliko teško i nepovratno da se oporavak funkcije mozga ne očekuje i pored bilo kakvog vida medicinskog zbrinjavanja. U slučajevima kada postoji “moždana smrt”, sa isključenjem mehaničke ventilacije, disanje i rad srca prestaju. Važno je podvući da je pacijent u stanju moždane smrti mrtav i da prestanak mehaničke ventilacije nije uzrok smrti. Pacijenti u stanju moždane smrti ne mogu duže, ili neograničeno vreme, biti na mehaničkoj ventilaciji, a u takvim okolnostima i stanjima njihovo srce relativno brzo prestaje sa radom i pored kompletne mehaničke - instrumentalne i medikamentozne podrške.

Da li moguće donirati bubreg posle srčane smrti?

Nije. Posle prestanka rada srca i disanja, nastupa smrt svih organa definitivno i ireverzibilno. Jedino je donacija rožnjače moguća i posle srčane smrti. Za razliku od te donacije, donacija bubrega nije moguća posle smrti. Kada srce prestane sa radom, dotok krvi u bubreg takođe prestaje, što dovodi do opsežnih i nepovratnih procesa odumiranja ćelija i tkiva, pa transplantacija takvog organa nije moguća.

U “moždanoj smrti” disanje i cirkulacija se održavaju posle smrti veštački, uz pomoć aparata.

Koji su najčešći razlozi “moždane smrti”?

Najčešći razlozi su povrede glave (na pr. padovi, saobraćajne nesreće), moždana krvarenja, infarkti mozga i tumori.

Gde se, i na koji način, postavlja dijagnoza “moždane smrti”? Ko postavlja dijagnozu “moždane smrti”?

Kada se kod pacijenta koji se nalazi u stanju doboke kome, na mehaničkoj ventilaciji i drugim merama za održavanje vitalnih funkcija, tokom odredjenog vremena ne pokažu znaci opšteg kliničkog i neurološkog poboljšanja, neophodno je razmotriti dijagnozu “moždane smrti”. Dijagnozu moždane smrti postavlja specijalno obučen tim lekara specijalista koji nisu uključeni u proces transplantacije bubrega. Ovaj tim uključuje ordinirajućeg lekara, obično anesteziologa, neurologa ili neurohirurga. Ovi specijalisti, posle nezavisnih pregleda pacijenta, a na osnovu unapred definisanih i opšte prihvaćenih kriterijuma, zajednički proglašavaju stanje “moždane smrti”. Prethodno je detaljnim kliničkim pregledom, odgovarajućim laboratorijskim testovima, kao i specijalnim testovima moždane aktivnosti i funkcije sa potpunom sigurnošću isključena mogućnost korigovanja moždanog oštećenja i oporavka funkcije mozga. U slučajevima kada je ovaj oporavak definitivno i potpuno nemoguć, proglašava se “moždana smrt”.

Koje su kontraindikacije za donaciju bubrega kod pacijenta kod koga je dijagnostikovana “moždana smrt”?

Donacija bubrega od osobe koja ima moždanu smrt nije prihvatljiva u sledećim stanjima:

1. Kada pacijent ima aktivnu infekciju.
2. Kada pacijent ima infekciju sa HIV-om, C ili B virusom hepatitisa.
3. Ako je pacijent imao dugotrajnu i loše regulisanu hipertenziju, šećernu bolest, oboljenje bubrega ili bubrežnu insuficijenciju.
4. Kada pacijent ima aktivni karcinom, sa izuzetkom tumora mozga.

S obzirom na to da je u pitanju donacija oba bubrega, jedan kadaverični donor spašava živote dva pacijenta sa terminalnom bubrežnom insuficijencijom.

Koji organi mogu biti donirani od strane kadaverskog donora ?

Kadaverski donor može donirati dva bubrega i, na taj način, spasiti dva života. Osim toga, mogu se donirati rožnjača, srce, pluća, jetra, koža, pankreas i drugi organi.

Ko sačinjava tim koji učestvuje u kadaveričnoj transplantaciji bubrega?

Za obavljanje kadaverične transplantacije neophodan je veoma organizovan timski rad, koji uključuje:

  • Najbliže rođake moždano mrtve osobe, koji se uvek moraju pitati za pristanak za donorstvo i eksplantaciju organa.
  • Ordinirajućeg lekara koji neposredno leči pacijenta - potencijalnog donora.
  • Koordinatora za transplantaciju organa, koji organizuje postupke za utvrđivanje moždane smrti, procenjuje stanje potencijalnog donora i podobnost za donaciju i učestvuje u razgovoru sa porodicom moždano mrtve osobe.
  • Neurologa koji dijagnostikuje moždanu smrt.
  • Nefrologa, urologa, vaskularnog hirurga i/ili transplantacionog hirurga, kao i velikog broja lekara drugih specijalnosti i medicinskih tehničara koji, svi zajedno, sačinjavaju tim za transplantaciju bubrega.

Kako se izvodi kadaverična transplantacija bubrega?

Neophodne preduslovi za kadaveričnu transplantaciju su:

  • dijagnoza moždane smrti kod potencijalnog donora koja je obavljena prema propisanoj proceduri;
  • morfološki i funkcionalno očuvani bubrezi potencijalnog donora, koji istovremeno ne sme da ima bolesti ili stanja koja predstavljaju kontraindikaciju za donorstvo organa;
  • dozvola za donaciju organa koja je dobijena od strane porodice ili osobe koja je ovlašćena za to;
  • potencijalni donor ostaje na mehaničkoj ventilaciji i ostalim merama za održavanje funkcija organa sve do trenutka eksplantacije bubrega.
Posle transplantacije bubrega, pacijent može voditi normalan i aktivan način
života.

  • Posle eksplantacije, bubrezi se pažljivo ispiraju od ostataka krvi i stavljaju u specijalnu tečnost za očuvanje organa u kojoj, na temperaturi od +4 oC, ostaju do transplantacije. Sastav ove tečnosti je specijalno napravljen tako da se što manje ošteti vitalnost ćelija i tkiva bubrega.
  • Najadekvatniji recipijenti bubrega se biraju od pacijenata koji se nalaze na redovnom programu dijaliza, koji su prethodno obrađeni za transplantaciju, koji u trenutku evaluacije za transplantaciju nemaju akutna ili aktivna komorbidna stanja, a koji se nalaze na nacionalnoj listi čekanja za transplantaciju bubrega. Selekcija recipijenta kadaverskog bubrega se vrši prema standardnim i opšte prihvaćenim nacionalnim protokolima koji se zasnivaju na optimalnoj podudarnosti recipijenta sa kadaverskim bubregom u krvnim grupama, tkivnoj podudarnosti i neposredno negativnoj ukrštenoj reakciji (koja je obavezna), kao i drugim faktorima koji mogu biti važni u određenim okolnostima (pol i starost donora i recipijenta, vreme provedeno na dijalizi, evenutualni problem vaskularnog pristupa i dijagnoze recipijenta itd).
  • Rezultati transplantacije su bolji kada se kadaverski bubrezi transplantiraju recipijentu što ranije. U najvećem broju slučajeva, transplantacija bi trebalo da se obavi tokom 24 sata od eksplantacije. Posle ovog vremena viabilnost tkiva bubrega (a samim tim i neposredna i kasnija funkcija transplantiranog bubrega) opada, pa adekvatna funkcija grafta ne može da bude zagarantovana.
  • Sama hirurška procedura transplantacije bubrega od kadaverskog donora se ne razlikuje od procedure transplantacije od živog donora bubrega.
  • S obzirom na izvesno vreme, kraće ili duže, koje eksplantirani bubreg provodi u hladnoj prezervišućoj tečnosti bez kiseonika i dotoka krvi, nije neuobičajeno da se funkcija ovakvih bubrega ne uspostavi trenutno i da je nekada potrebno obaviti i par dijaliza dok se ne uspostavi funkcija grafta.

Da li porodica kadaverskog donora dobija neku novčanu naknadu?

Ne dobija. Davanje šanse za novi život je čin neprocenjive vrednosti. Porodica kadaverskog donora ne treba da očekuje bilo kakvu nadoknadu za donirani bubreg, niti, pak, recipijent bubrega treba da plati bilo šta, bilo kome. Osećaj ispunjenosti i spokoja zbog ovog vrhunskog čina humanosti, kakav je čin doniranja organa, treba da bude dovoljna kompenzacija porodici kadaverskog donora.

Doniranje organa je duhovni čin.
Šta može biti uzvišenije i svetije od spašavanja života?